Опис: Вишегодишња, лако препознатљива трава чија клас подсећа на "дивљу пшеницу". Стабљика усправна или устајућа, до 60 (40-80) cm висока и при дну кртоласто задебљала, расте из жиличастог корена са кратким влакнастим ризомима. Листови танки (1,5–5 mm), голи, пепељастозелени, равни или делимично уздуж савијени-уврнути; лист без језичка (лигуле). Клас кратак или издужен (4-6 cm), густ, са много класића, поређаних у облику чешља; класићи са 3-5 цветова. Пљеве голе, са 1-3 нерава – по 1 јачим, остали ± нису изражени. Доња плевица са осјем (продужетак у облику бодље) које је 1/3 дужине плевице. Антере дуге 3-3,5 mm. Плод чунаст, за упола краћи од горње плевице; на предњој страни са дугуљастим жљебом. Трава која отцвета релативно рано, у V-VI. Полиморфна, у Европи је описано неколико конспецифичних облика, од којих је код нас заступљен subsp.
pectinatum.
Екологија: Типичан представник степске флоре, лесне и пешчарске, понегде и кречњачке. Ксерофилна врста, добро трпи суве, готово полупустињске услове. Унаточ томе, некада широко распрострањена, данас нестаје заједно са својим стаништима, природним пустарама. И раније се сматрала само местимичном (нпр.
Флора Србије, том 8, стр. 461), нарочито у Војводини, где је изворно била карактерна врста, а данас се може видети још само уз железничке пруге, крстове крајпуташе или на старим хумкама. Од других трава најчешћи партнер у природној заједници су јој
степски вијук и
риђа власуља, а од махунарки
дивља луцерка.
Распрострањеност: Средњоевропског порекла, припада типичном Евроазијском флорном елементу – светски ареал јој се простире од Европе до Западне и Мале Азије. Има острвасто распрострањење, нпр. у Ердељу (Трансилванија) је редак а ниже према доњем Подунављу (јужна Румунија) чешћи, мада овде услови и боље одговарају њеној екологији (Дунавски лесни одсеци, лесна побрђа). За Србију се такође наводи за мали број међусобно удаљених локалитета: Суботичко-хоргошка пешчара, Римски шанчеви, Тител, Вршачке планине, Ртањ, Бербатово. Новије постоје и њени култивари, јер је нашла примену у хортикултури, па је као украсна трава стигла све до Новог Зеланда.
Напомена: у литератури се често наводи са погрешним именом
Agropyrum cristatum (Schreb.) Bess.